Лукино Висконти
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лукино Висконти (итал. ; Милано, 2. новембар 1906 — Рим, 17. март 1976) био је италијански позоришни редитељ, филмски редитељ[1] и писац. Као водећа личност италијанске уметности и културе средином 20. века, Висконти је био један од очева кинематографског неореализма, али је касније кренуо ка луксузним, свеобухватним еповима који се баве темама лепоте, декаденције, смрти и европске историје, посебно пропадања племства и буржоазије. Добитник је многих признања, укључујући Златну палму и Златног лава, а многа његова дела сматрају се веома утицајним на будуће генерације филмских стваралаца.[2][3]
Лукино Висконти | |||||
---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1906-11-02)2. новембар 1906. | ||||
Место рођења | Милано, Краљевина Италија | ||||
Датум смрти | 17. март 1976.(1976-03-17) (69 год.) | ||||
Место смрти | Рим, Италија | ||||
Занимање |
| ||||
Веза до -а | |||||
|
Рођен је у Милану у једној од најбогатијих породица северне Италије, Висконти. Са 30 година је отишао у Париз, где је отпочео своју филмску каријеру као асистент Жана Реноара. После кратког обиласка САД када је посетио и Холивуд, враћа се у Италију. Његов редитељски деби из 1943. године, Ossessione, осудио је фашистички режим због својих неуглађених приказа ликова радничке класе који прибегавају криминалу, али је данас познат као пионирско дело италијанске кинематографије. Његови најпознатији филмови су Сенсо (1954) и Леопард (1963),[4] оба историјске мелодраме засноване на италијанским књижевним класицима, оштра драма Роко и његова браћа (1960) и његова „Немачка трилогија“ – Проклети ( 1969), Смрт у Венецији (1971) и Лудвиг (1972). Он је био врхунски режисер представа и опера, како у Италији, тако иу иностранству.