Историјски развој психијатрије
From Wikipedia, the free encyclopedia
Психијатрија је медицинска специјалност посвећена дијагностици, превенцији и лечењу менталних поремећаја.[1][2] То укључује различите неприлагођености у вези са расположењем, понашањем, спознајом и перцепцијама.
Иницијална психијатријска процена особе обично почиње анамнезом и испитивањем менталног статуса. Могу се спровести физички прегледи и психолошки тестови. Понекад се користи неуродсликавање или друге неурофизиолошке технике.[3] Ментални поремећаји се често дијагностикују у складу са клиничким концептима наведеним у дијагностичким приручницима као што је Међународна класификација болести (ИЦД), коју је уредила и користи Светска здравствена организација (СЗО) и широко коришћени Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (ДСМ), коју је објавило Америчко удружење психијатара (АПА). Пето издање ДСМ-а (ДСМ-5) објављено је у мају 2013. којим су реорганизоване веће категорије различитих болести и проширено на претходно издање како би укључило информације/увиде који су у складу са тренутним истраживањима.[4]
Комбиновани третман са психијатријским лековима и психотерапијом постао је најчешћи начин психијатријског лечења у тренутној пракси,[5][6] али савремена пракса такође укључује широк спектар других модалитета, на пример, асертивни третман у заједници, јачање заједнице и запошљавање уз подршку. Лечење се може спроводити на стационарној или амбулантној основи, у зависности од тежине функционалног оштећења или других аспеката поремећаја у питању. Болесник се може лечити у психијатријској болници. Истраживања унутар психијатрије у целини спроводе се на интердисциплинарној основи са другим стручњацима, као што су епидемиолози, медицинске сестре, социјални радници, радни терапеути или клинички психолози.