Антипротон
From Wikipedia, the free encyclopedia
Антиротон (, изговара се пе са цртом) је античестица протона. Антипротон је стабилна честица али у земаљским условима је кратког живота јер у судару са протоном долази од анихилације честица уз ослобађање огромне енергије. Пронашли су га 1955. године Емилио Сегре и Овен Чемберлен за шта су поделили Нобелову награду за физику 1959.
Класификација | Антибарион |
---|---|
Композиција | 2 горња антикварка, 1 доњи антикварк |
Статистике | Фермионске |
Интеракције | Јака, слаба, електромагнетна, гравитација |
Статус | Откривен |
Симбол | p |
Античестица | Протон |
Откривен | Емилио Сегре & Овен Чејмберлен (1955) |
Маса | 7002938272081300000♠938,2720813(58) MeV/c2[1] |
Наелектрисање | −1 e |
Магнетни момент | 2999720715265590000♠−2,7928473441(42) μN[2] |
Спин | 1⁄2 |
Изоспин | -1⁄2 |
За настанак антипротона потребна је огромна енергија еквивалентна температури од 1013 K, и осим Великог праска, то се у природи не дешава спонтано. Међутим, у ЦЕРН-у, антипротони се производе тако што се иридијумска мета бомбардује протонима убрзаним у протонском синхротрону до енергија од 26 GeV. Енергија таквог једног судара довољна је да се створи антипротон чија енергија масе мировања износи око 1 GeV (E=mc²). У таквом једносм судару ствара се огроман број различитих честица а антипротони се издвајају магнетским пољем у вакууму. Средином јуна 2006. у ЦЕРНУ је измерена маса антипротона која је 1836,153674 већа од масе електрона, са неизвесношћу од +/- 5 јединица на шестој децимали. У границама грешке та је маса једнака маси 'обичног' протона.
Постојање антипротона са -1 електричним набојем, супротно од +1 електричног наелектрисања протона, предвидео је Пол Дирак у свом предавању при додели Нобелове награде 1933. године.[3] Дирак је добио Нобелову награду за објављивање своје Диракове једначине из 1928. године која је предвидела постојање позитивних и негативних решења Ајнштајнове енергетске једначине () и постојање позитрона, аналога електрона антиматерије, са супротним наелектрисањем и спином.
Антипротон су први експериментално потврдили 1955. године у акцелератору честица Беватрон физичари са Универзитета Калифорније у Берклију Емилио Сегре и Овен Чејмберлен, за шта су 1959. добили Нобелову награду за физику.
Што се тиче валентних кваркова, антипротон се састоји од два горња антикварка и једног доњег антикварка (uud). Све особине антипротона које су мерене одговарају кореспондирајућим својствима протона, са изузетком да антипротон има електрични набој и магнетни момент који су супротни онима у протону. Питања о томе како се материја разликује од антиматерије, као и важност антиматерије у објашњавању како је наш универзум преживео Велики прасак, остају отворени проблеми. Они су делом отворени због релативне несташице антиматерије у данашњем универзуму.